Vrlo jednostavno: Podigneš rukom figuru,
premestiš je sa polja na polje, i čekaš. Čekaš da onaj drugi uradi isto.
Vreme prolazi, nas dvojica, iz sekunde u tren, sve više nismo tu. Dani
prolaze. Žene nam sve više stare, deca rastu. Više se ne brijemo. Brade nam se
spuštaju prvo do stola, zatim do kolena, a onda se vuku po podu. Žene, naše žene,
čiste njima paučinu. Deca, naša deca, u početku ih koriste umesto lastiša, a posle,
s’ godinama, sve ih manje primećuju. Jedno je čak obrisalo sline! Naravno da smo
primetili, ali kome šta reči?! Odgovarali bi nam pitanjima: da li je počeo turnir tu i
tu. Mi bi naseli, i zamislili se, zaboravljajući na sve ostalo, trljali rukom čela, i na
kraju, kada bi svi oni bili daleko, shvatali da takvog turnira nema, ili je već davno
prošao. Tužno?
Nažalost DA!
Vrlo jednostavno: Podigneš rukom figuru, premestiš je sa polja na
polje, i čekaš. Čekaš da onaj drugi uradi isto.
A šta se dešava kada onog, drugog, nema? Uzimaju se partije isečene
iz novina. Ređaju figure. Premeštajući se iz stolice u stolicu, ili rotirajuci tablu,
odigravaju potezi. Zatim razmišljanje. Vraćanje poteza i neke, možda, nove kombinacije.
Neko je u generaciji, već, umro, neko je spavao sa puno žena, ili
muškaraca, neko zaradio puno para, neko ostao invalid, neko počeo sa čokoladama i
bombonama a završio sa desetak godina robije, neko drugi izgradio je karijeru i postao
priznat i postovan, neko se nije ženio i nema dece, nekome je dosadno i kad spava, neko
ne izlazi iz crkve, neko iz kafane...ali mi ne znamo ko je ko, niti, ko je gde!
Tužno?
Nažalost NE!
Vrlo jednostavno: Podigneš rukom figuru, premestiš je sa polja na
polje, i čekaš. Čekaš da onaj drugi uradi isto.
Tada postojimo samo nas dvojica: pozlaćeni ramovi bez slika;
požutelo, sasušeno lišće u herbarijumu osnovca...i poraz, i pobeda, i tuga koja prati,
i jedno i drugo! Tužno?
Nažalost NE!
Sve prelazi u rutinu. Mi postajemo mašine koje znaju kako i kada da
pojedu konja, ubiju lovca, onesposobe topa, rasteraju pešake, obgrle kraljicu, ali, da ih
kralj ne vidi, ili obgrle kralja da ih kraljica ne vidi. Mašine koje pretvraju poraz u
pobedu jednostavnim menjanjem strane, promenom boje - promenom kravate! Da li je to
izdaja?
Nažalost DA!
A onda, umiremo. Do groba nas prate žena, deca i pop. Grobari nas
čekaju. Žena, nezna kome da javi, da nas više nema, jer su telefoni u našem imeniku,
kao i imena, precrtani, a ono malo brojeva što osta, ne pripada više imenima koja uz
njih stoje. Sunce visoko na nebu sija. Niko ne plače, ali, mi to i ne tražimo !
A onda će, nekoliko godina kasnije, neko zakucati na vrata, sada
ženinog, stana. Otvoriće ih naše udovice i reći čoveku sa čudnim akcentom, da nas
više nema među živima. On će se prvo zapanjiti, zatim predstaviti, a onda ispričati
gde je bio i šta je uradio. Zatim će otići na večeru, pa u krevet, pa u zemlju odakle
je došao, i naše udovice više to neće biti, i niko više neće znati za nas!
Ja...
Vrlo jednostavno: Podigneš rukom figuru, premestiš je sa polja na
polje, i čekaš. Čekaš da onaj drugi uradi isto - ništa lakše!
Nažalost NE!
