Pre nego sto sam počeo da skupljam zabeleške naše emigracije, u godinama provedenim sa našm ljudima u inostranstvu, razmišjao sam o tome kako bi moža prvo trebao da stavim svoj žvot u prvi plan I rvo izađem sa njim u javnost. Iako je svaka moja sledeća priča istinita, svi znamo da istina boli i vređa, neko će da se nađe povređen ili uvređen i reći će “Šta taj piše o meni, kao da nema i on putera na glavi?” Zato sam rešio da počnem od mog dolaska u Ameriku i posle toga ću hronološki da se vraćam u prošlost i da skačem ponovo u Ameriku i svaka priča koju budete pročitali je ujedno i priča o meni. Jer hteo ja to da priznam ili ne, ja sam još jedan od naših “preko” još jedan član već legendarne emigracije. Moje priče su o ljudima iz Pančeva, “Panchesteri” kako ja volim da ih zovem.

     Posle dvogodišnjeg lutanja po Švedskoj, vratio sam se u Pančevo, centar sveta kako smo ga zvali. Baš u nevreme, pred sam početak tog besmislenog rata. Razočaran po ko zna koji put rešio sam, ovaj put švrsto da odem dalje od Evrope, u obećanu zemlju Ameriku. Posle kontaktiranja sa mojim, eto da kažemo dugogodišnjim prijateljem Dejom Ivoševićem koji se nalazio u Čikagu tada čini mi se sada tako davne 1991 godine, i posle sređenih papira koje je zahtevala američka ambasada i vojni odsek u Pančevu, posle dočeka Nove 1992-e obreo sam se u Čikagu. Deja me je dočekao, jednom rukom mi je uzeo torbu a drugom pare koje su mu falile da plati stan za januar. Stari i iskusni vuk sa putovanja po Evropi, nisam se lecnuo na to. Znao sam pravila koja vladaju “preko” i bio sam spreman da ih pratim i da ih platim. Deja je bio između dva posla, pomalo razbijen posle razvoda ali je sedeo sa svojim drugom po cele noći i upijao vesti iz naseg Pančeva. Lepe i ružne, stare i nove, raspitujući se za neke ljude sa kojima smo imali kafanske zabave ili kafanske tuče. Bio je to lep period mada smo sedeli u njegovom skromno nameštenom stanu, sirotinja koja mu je ostala posle razvoda. Očekivao sam neku odskočnu dasku, malu pomoć u pronalaženju posla ili savet kao da se ostane. Verovao sam da nekoliko godina u Americi napune čoveka sa dosta iskustva, dovoljno da pomogne nekom tek pridošlom u džunglu na asfaltu i ogromne površine na kojima se rasplinjuju njihovi gradovi. Nisam dobio šta sam očekivao ali sam još uvek pun elana i želje za dokazivanjem kao sunđer upijao ono što naši ljudi pričaju, zanemarujući njihovo brkanje padeža i južnjačke akcente. Sedeo sam I gledao kako se ljudi nadlaguju i dive nekom tamo što ima zgradu i u njoj pet stanova. Gledao sam preduzimače koji nose celularni telefon, ali koriste samo javni, kažu skupa im je minutaža. Deja mi je pričao kako ga niko nije dočekao na aerodromu i kako se bez znanja jedne reči engleskog jezika snašao i došao u neki srpski klub i dramatično sa vrata uzviknuo: ”Braćo pomozite…”! Zaboravio je da doda jedan sitan detalj, avion iz Beograda za Čikago je sleteo prvo u Njujork I Deja je sišao, gde Brate drugde nego na Kenedi aerodrom u Njujorku gde ga naravno nije čekao niko. Sa nekim našim čovekom koji je putovao u Čikago je sredio sve peripetije oko karte i čovek ga je po sletanju odveo u taj famozni klub i ostavio tamo. Sada znamo zašto ih zovem “Panchesteri”!