Ugledala me je. Uplašena je, znam. Sve su kad me vide. Priprema se da beži, a ja da portčim za njom. Noge su mi sve napetije. Krećem. Ona počinje da beži brzo provlačeći se koz noge ljudi koji uzurbano idu ulicom. Ja pokušavam da nađem najkraći put do nje i gledam u raznolike cipele prolaznika.

     Starija gospođa sa nekada finim italijanskim cipelama, davno demodiranim i otrcanim, kožnim, malo zaobljenim pri vrhu, sa potpeticom umerene visine, nosi kišobran u ruci spuštajući ga gotovo do zemlje. Čim me je osetila unezvereno me je pogledala i zamahnula kišobranom pravo na mene. Jedva joj umakoh.

     Moraću više da pazim ubuduće. Pobeći će mi taj prljavi stvor.

     Opet nalećem na ljude. Ovog puta čovek sa salonskim cipelama, potpuno blatnjavim i svilenim pantalonama koje su po sebi imale kapljce blata. Očigledno nije čistio cipele i pantalone od predhodne kiše koja je, bogme, bila davno. Ili je ugazio, možda u neku baru usput. Ali ne ne bi se to tako brzo osušilo. A opet ce kiša, a nema ni kisobran.

      Ups! Šta to bi? Baš sam se se zaneo. Ovaj čovek je tako zanimljiv da nisam primetio da sam naleteo na finu devojku u cipelama sa visokom potpeticom, tamno-braon boje iz kojih su izlazile vitke noge sa čarapama od likre. Njoj ispade paket maramica i ona se sagnu da ga uzme pa joj ugledah na trenutak lice. Kakve pelepe crte, plave oči, dugačke trepavice i svetla talasasta, duga kosa, beli zubi u poluotvorenim ustima. Šteta sto nisam duže mogao da joj promatram lice. Za tako kratko vreme jedva uspevam da ugledam cipele. I pomislih: “Kako sam znao da je ono bila starica, zbog modela cipela? Ili zbog usporenog hoda, ili zbog staračkih nogu koje su se nazirale ispod suknje. Kako sam prepoznao užurbanog, neurednog gospodina? Zbog brzog hoda? Zbog svilenih pantalona i salonki je gospodin? Neuredan je zato što nije očistio cipele?

     Bože, o čemu ja razmišljam? A mačka? Ta prefrigana spodoba sve je dalje i dalje od mene i ne znam više da li ću je stići. Trčim sve brže pokušavajući da ne primećujem ljude oko sebe i kada sam vec počeo da joj se približavam ona najednom stade. Šta! Želi da se suoči samnom. Nešto nije u redu. Poče nežno i mazno da mjauce i priđe mi sasvim blizu. Kakva drskost. Šta ona želi od mene? Da joj poštedim život? Misli da sam ja ubica?

     Pa ja nju mrzim iz dna duše, ali ubiti, kakva besmislica. Nju treba prognati dalje od mene, od mojih očiju da je ne gledam. I sada mi se umiljava, a boji me se i mrzi me isto kao i pre nekoliko trenutaka kada je tako žučno bežala od mene.

     Pogledao sam je jednom pa još jedanput i taj drugi put je gledao dugo i pomno i sve što sam je duže gledao bio sam rastrojeniji i nemirniji. Osećao sam se jadno.

     Odjednom sve mi postade jasno. Nije ona nista kriva, nije ona najlicemernija i najgora na ovom svetu, a ja je ba{ zbog toga mrzim. Ko su ljudi?

     Najbolji prijatelji pasa. Svi oni užurbani ljudi u onim bezveznim cipelama. Šta oni žele? I zašto se tako oblače? I svi oni rade isto da lažu, da kupe nečiju ljubav, pažnju, svi se oni oblače zbog nekoga ili nečega, a čak i ne misle o tome, isto, potpuno isto kao i ova mačka.

     Ali ne treba ih zbog toga mrzeti, to je jednostavno tako.