Šta se dešava sa majkom Jevremovom? Da li je zdrava? Je li sama?

Zapalio je cigaretu, bez nje, nije mogao da zamišlja majku Jevremovu.

Šta još nije mogao bez cigare?

Nije mogao da čeka u redu, da uči, da pije i priča, nije mogao da sedi u gradu, za šankom, za stolom, na stolici, na krevetu, na WC-e šolji, u svom stanu, u sobi, i

gleda televizor ili sluša radio, i...sanjari o majci Jevremovoj.

Šta mu je ona značila?

Reč “sve” bi bila kratkog daha pri opisu njegovih osećanja, kao što ni more nije dovoljno duboko, niti široko, tako ni ta reč nije dovoljno jaka, niti ima za nas, ono značenje, koje ima za njega.

Drugo svetlo. Drugi odraz u ogledalu, dok se česlja ili pere zube, dok gleda svoje telo, ili namešta nabore haljina, ili košulja, dok ...

A onda?

Drugi odraz u ogledalu, iste prodavnice, istog izloga, istog restorana, iste birtije, koja nema velike, prljave prozore, ali zato ima dušu, koju sunce, kao reflektor, baca pravo u naše, njene, oči ... Oči majke Jevremove.

Zašto je ona toliko bitna njemu, a nije njima?

Nije bitna svom mužu. On je ne primećuje, navikao na njeno svakodnevno prisustvo u sobi, kuhinji, kupatilu, za doručkom, ručkom i večerom, za telefonom i računima...

Računima? Zar on ne vodi brigu o njima?

Ne. Davno je prestao to da radi. Davno je prestao da vodi računa o bilo čemu. On, sanjari i mašta ponavljajući Čika Jovu Zmaja i “moja mašta može svašta”, dok su svi ostali ponavljali jednoglasno: a to je ništa! Ponavljao je to na poslu, u javnim WC-ima, koje je obilazio kad zagusti, koristeći se njima - računima - kao guz papirom.

Ponavljao u samoposluzi, zato ga više i ne šalju, nemaju poverenja, a on se ne buni. Njemu je lepo u svetu u kome vladaju sise, duge noge, veliki polni organi, divlji uzdasi, glasno podrigivanje, opijanje, preterivanje ...Svetu, u kome nema mesta za nju, majku Jevremovu. Ne zbog velikih sisa, niti dobrih nogu, jednostavno NEMA MESTA. Nije je bilo na podeli uloga u predstavi koja nosi naziv Ljubav, prala je ručno veš kriveći nežna leđa ... briše suze sa očiju, lica, vrata i grudi pred tom scenom. Briše lice rukama, prstima i stegnutom šakom. Plače kao malo dete, kao majka Jevremova, kada ju je prvi put ugledao.

Zašto ne može da ne misli na nju?

Zato što ga prati, izgubivši svoju senku,a našavši je u njegovoj. On je svoju senku našao u njoj, njoj samoj, majci Jevremovoj. Bila je tu oduvek, kao uvelo lišće uvelih ruža njegovih vena, kao soc neopranih šoljica u njegovoj sudoperi, kao prljav veš ... NE! NE VEŠ! Kao pepeo kojim je polivao i ljutio led ispred zgrade. Bila je tu, u svemu što je njegovo.

A šta je imao?

Imao je misli i reči, nešto ploča, nešto prijatelja, kanarinca koji je odleteo, psa koji je odlutao, imao je njih, ali ih je izgubio u dobu posle rođenja ( kada tačno - ne seća se ), zna samo da je bio malen, nepojmljiv, neformiran, ni ličnost, ni čovek, nešto kao dete, nešto kao promašaj, nešto kao NIŠTA ...

Dokle, i kako, može još da izdrži?

Ne zna. Inače, ne bi lupao glavom o zid. Ne zna. Inače, ne bi gledao u televizor sve vreme. Ne zna. Inače, ne bi čitao pesme i pričao priče koje izgledaju pročitano. Ne zna. Inače, ne bi lutao kao ...

Kao šta? Možda ... kao pas!? Tražeći šta? Tražeći hranu, možda. Ne zna. Inače, ne bi ćutao kada svi ostali pričaju, i ne bi pričao kada svi ostali tuguju zbog sahranjena čoveka, njima draga, a i

njemu ... Ne bi, da zna, plakao satima u javnim WC-ima kojih više nigde nije bilo, kao ni mesta za plakanje. Ostale su mu stanice, na kojima ispraća poglede svoje upućene njoj, majci Jevremovoj, misli svoje u plavoj kuverti spakovane ... Još jednom proživljen san, san o javi, onakvoj, kakva nikada neće biti, u snu.

Šta i kako?

Koliko puta je ponavio, urlajući na ulici,u kafiću, bioskopu, pozorištu... a niko nije odgovorio! Svi su ga gledali, mrštili se, klimali odrično glavom, prevrtali ili bečili oči, podizali ruke ka nebu ili stavljali prsta na čelo, merili mu temperaturu i puls. NIKO! Ona, majka Jevremova, bila je i dalje tu, u sjaju podnevnog sunca, u njegovim krupnim, kišnim očima, u satu, novčaniku, unutrašnjem đepu, postavi kaputa ...SVOJIM MIRISOM, SVOJIM MIRISOM, SVOJIM MIRISOM ... u očima prolaznika, prodavačica (nemih i nepouzdanih,ili nasmejanih i uslužnih), magova, vozača tranvaja, potencijalnih ubica...

Zapalio je jos jednu cigaretu. Ovu, da ne misli, ako je to ikako bilo moguće. Samo da puši i gleda u ovce koje u mraku preskaču balvane, debele, teške...I uspelo mu je! Nije mislio na nju gledajući u to jato ovaca sa zadatkom da uspavaju, da povedu i odvedu, da otmu i zavedu, da ponesu i više ne vrate njeno lice i pogled, njene noge i grudi, njen glas i usne, njene šoljice za kafu i slatko,čašu mleka i ribizle, suve smokve i dinje...te ovce uvek rešavaju sve..