Dok je disao pod jorganom osluškivao je šta se dešava napolju. Bilo je tri sata posle ponoći. Soba je bila hladna. Koža bi se ježila kada bi je ledenim prstima dodirnuo. Koraci. NEKO staje ispred njegove kapije. Prvo proverava da li je, a onda pokušava, da je otključa. Tišina. Par koraka i cipele koje grebu po drvetu: NEKO pokušava da preskoči tarabu njegovog prvog komsije; zatim tup udar: NEKO je skočio u njegovo dvorište! Nije se pomerio. Nije disao, zgrčen u položaju fetusa.

- Zar mi je suđeno da ovako umrem?!

Tišina. Škripa šarki, na ulaznim vratima. NEKO ulazi! NEKO je tu! U KUĆI!

- Šta želi?

- Nemam para. Nemam vrednih stvari. Običan sam, i ništavan. Zašto?

Koraci. Vrata od hodnika se otvaraju, zatim i vrata od sobe. Uvukao je glavu još dublje pod jorgan. Tresao se. Bilo ga je STRAH.

Probudio se u znoju. Ustao je. Uključio peć na struju, i otišao u kuhinju da popije času vode. Usta su mu bila suva. Zatim je podigao slušalicu i okrenuo broj

- Opet sam isto sanjao! Ovo je treća noć čoveče! Treća!

Govorio je glasno, ličilo je na neartikulisane krike:

- Počinjem strašno da se plašim! Ovo neće izaći na dobro! To je loš znak, čoveče, to je loš znak! Paranoja!

Otišao je da spava, posle petnaestak minuta: GLAS, sa druge strane, uspeo je da ga umiri.

Koraci. Štikle koje odzvanjaju po trotoaru...Prošle su. Kamen mu je pao sa srca. Zatim, koraci i glasovi, sada iz suprotnog smera.

- Bože, postao sam lud! Paranoičan!

Rekao je, gotovo glasno, i sklopio oči. Ponovo koraci. Stali su! čuo je kvaku na kapiji.

Soba u kojoj je spavao bila je odmah do kapije, sa ulice, tako da je noću čuo sve: počev od koraka i glasova onih koji su nekuda išli, pa do sirene vozova koje se danju nisu mogle čuti.

NEKO skače na crnu tarabu njegovog komšije.

- Ali ja ne spavam!

Tup udarac. NEKO je skočio u njegovo dvorište. Nije mogao da se pomeri. Nije mogao da ustane. Noge i ruke ga nisu slušale. Čuo je kako se otvaraju ulazna, zatim, i vrata od hodnika.

- Bože, smiluj se mojoj duši!

Rekao je glasno, dok su se vrata od sobe, njegove sobe, otvarala. NEKO nije palio svetlo, niti baterijsku lampu, niti je udario u stolicu koja je stajala odmah do vrata, i u koju se on redovno saplitao. NEKO je stao iznad njegove glave. Nije mu video lice. Nije mu bila poznata silueta.

NEKO izvlači pištolj iz jakne. Repetira. Rukom hvata jorgan, odmah do njegovog lica, i povlači ga. Osetio je hladnoću. Zatim, glas, dubok i tih:

- Imaš li poslednju želju?

Odgovorio mu je začuđujući mirno:

- Sanjao sam ovo. Nisam verovao. Moja krivica. Bog, mi je rekao šta je imao...

PUCANJ! Krv se razlila po jastuku. Krv je poprskala zid do kreveta, i stolicu...NEKO je zatvorio vrata od sobe, zatim od hodnika, pa ulazna. Preskočio crnu tarabu.

Čuli su se ravnomerni i spori koraci. NEKO se nije osvrnuo.