Ušli ste u mračnu kuhinju. Kasni su noćni sati. Uzeli ste hoklicu. Seli pred frižider. Obasjala vas je mlečna svetlost. Zaslepila vas je punoča i lepota: šunka, sirevi, premazi, namazi, maslinke, safalade i rolade, ruska salata, šampinjoni, i ko zna šta sve još. Postavili ste sto. Otvorili pivo i ... počeli da ... plačete. Setili ste se hleba.

Nekada, kad smo bili sretniji i siromašniji, osnovna hrana bila nam je lebac i mast. Na toj hrani smo odrasli. I sada u snovima jedemo velike komade leba i masti. Majke su nam odsecale velike kriške sa hlebova dvokilaša, mazale ih mašću, posipale solju i alevom paprikom, davale nam uz to još poveči komad praziluka i mi smo bili srećni i zadovoljni. Po velikom dvorištu i širokim ulicama takmičili smo se ko će imati veći komad leba i masti. Ponekad se na mast dodavao šećer ili se mokro parče leba ubacivalo u kutiju sa šećerom. To je bila poslastica.

Najboji drugovi iz ranog detinjstva ostali su oni sa kojima smo pojeli najviše leba i masti. Najsrećnija vremena bila su i ostala vremena leba i masti. Oni koji su jeli salamu i paštetu zavideli su nama koji jedemo lebac i mast. Mi smo zavideli njima. Potom smo počeli da jedemo parizere, mortadele, da mažemo puter i margarin. Da svi zavidimo onima retkima koji su i dalje jeli lebac i mast. Matorci su izmislili da mast nije zdrava, da luk smrdi. Da je to seljački. Tako su, uz još mnoge stvari, upropastili i lebac i mast.

Danas nema više hlebova dvokilaša. Nema one domaće masti, nema onog luka i praziluka. Nema više ni onih velikih dvorišta i širokih ulica. Nema više onakvog detinjstva. Po neumitnom zakonu prolaznosti, sve se promenilo. Nabolje. Nagore. To niko ne zna.