Decembar je varljiv mesec. Hladnoća. Zubato sunce. Malotopline. Magle. Mrazevi. Sve se pomešalo. Neki ljudi me susreću i pitaju. Pitaju u zapitkuju. Kada je Božić? Kakvi su običaji? Kako se slavi taj blagi dan?

Pre Božića je Badnji dan. Pre Badneg dana je Tucin dan. Na Tucin dan pokupe se sve stolice i klipe i odnesu na tavan ili u podrum. Tek na sam Božić, kada dođe prvi posetilac, iznesu mu se stolice. Taj psoetilac je položnik ili položajnik. Položnik đara vatru i blagosilja: koliko žara toliko zdravlja, ovaca, jaganjaca, veselja i para. Na Badnji dan, u zoru, domaćin iz šume donese hrastovu mladicu – badnjak. Kada se smrači, svi se ukućani okupe u jednoj prostoriji i jedan od muškaraca unosi badnjak. Domaćica ga posipa žitom. Sa badnjakom se unosi i slama koja se prostre po patosu. Badnjak se naloži na ognjište. Sveća svu noć gori u kutiji punoj zobi. Svi se okupe oko trpeze i pomole bogu. Sedne se da se večera. Mrvese ne sakupljaju već se sutradan daju pticama. Svu noć enko sedi kraj ognjišta i pazi da se vatra ne ugasi.

Za vreme Božića ne daju se stvari iz kuće. Nikom ništa. Nema veresije. Pečenica se načinje ujutro. Onaj koji je za Badnje veče prvi ispeče oglasi se pucanjem. Tako počinje prangijanje. Deca obilaze kompiluk i korinđaju.

Ljudi se mire i praštaju jedni drugima. Običaji kao obilčaji. Mir i sreća među ljudima. To je Božić.

Zaboravili smo deo sebe. Zaboravili smo na Božić. Nekada se u pančevačkom ataru slavio Božić. Pravoslavni i katolički. Poštovao se i svoj i komšijin. Čestitali smo jedni drugima, slavili od srca taj hrišćanski praznik. Sada se ponovo okrećemo Božiću. Tražimo sebe. Korene svoje tražimo. Želimo da budemo deo velikog bogatstva koje praznuje Božić.

Na Badnji dan momci iz gornje varoši jašu konje i ulicama pevaju. Na Badnji dan deca se vesele. Dođe li još snega, nema lepše i veće radosti. Zaista je lepo izaći pred kuću i čistiti sneg, a komšija vam se javi. Hristos se rodi, vaistinu se rodi!